Душко Тошић: Јелена и ја смо Чудан пар

- Искључиво је моја одлука да приступим “Звезди”. Тиме је испуњен мој дечачки сан. Када је почетком јуна до мене дошао позив са “Маракане”, ниједног тренутка се нисам двоумио, иако сам тада био у завршним преговорима са неколико острвских премијерлигаша, од којих је најозбиљнији био онај са “Лидсом”. Могућност да заиграм у “Звезди” се не пропушта. Што се иностраних клубова тиче, биће прилике. Тек ми је 25. година.

Додуше, не скрива незадовољство што “Звезда” ове године изостаје са европске сцене.

- То је недозвољиво због угледа који клуб има у свету фудбала - наглашава Тошић и додаје да му је од свега, ипак, највише жао “делија” са севера, који већ предуго чекају нове узлете “Звезде”. - У Смедереву је 85 одсто навијача на трибинама било уз нас, а ми смо их у том мечу без голова баш разочарали.

Ипак, та утакмица ће му остати у сећању по незгодној повреди чланка десне ноге и ране из чије је отеклине, када је у полувремену скинуо копачку, обилато цурила крв. После “ушивања”, упркос противљењу клупског лекара, стиснуо је зубе и одиграо цело друго полувреме! Као да се ништа није догодило!

- Знам да би многи одустали и тражили поштеду бар две недеље, што мени није пало на памет. Дуел у Смедереву сам одиграо до краја - наводи Тошић показујући нам оток на нози.

Дотакао звездано небо

Родио се и стасавао у селу Орловат код Зрењанина. У граду на Бегеју, у млађим категоријама “Пролетера”, направио је прве фудбалске кораке. Реч је, иначе, о клубу богате спортске прошлости, у којем је поникао већи број некадашњих репрезентативца, међу којима су Бечејац, Васовић, Галић, Шаровић, Бјековић, браћа Ивић, Дарко Ковачевић... Нажалост свих оних који у Србији воле фудбал, “Пролетер” се пре неколико година “угасио” и један од последњих изданака његове фудбалске школе је баш Душко Тошић.

Из Зрењанина се 2002. године преселио у Београд, где на наговор тадашњег директора ОФК “Београда” Звездана Терзића постаје члан прволигаша са старе Карабурме. Дрес “романтичара” је носио пуне три и по године и, према сопственом признању, тај период му је био одлучујући у каријери, али уједно и - најбезбрижнији.

- Долазак у Београд је за мене, као фудбалера, била права животна прекретница. Рано сам се осамосталио и у сваком погледу почео да сазревам. Очврснуо сам и постао пркосан. За младића на прагу пунолетства, представљало је то велику промену. Београд је за мене био огроман и пун изазова, а ја пун младалачких снова и амбиција. У ОФК “Београду” сам био добро прихваћен. Осећао сам да из дана у дан играчки напредујем. Када сам најзад изборио и место међу стартних једанаест, чинило ми се да сам дотакао звездано небо. Али, знао сам да желим више и још боље.

То више и још боље догодило му се када је позван да заигра у дресу наше младе репрезентације, где је готово пуне три године био незаменљив на позицији левог бека. Био је то најлепши тренутак дотадашње каријере Душка Тошића, док се онај најружнији одиграо на гостовању против “Хајдука” на београдском Лиону. Одмах пошто је завршена првенствена утакмица, у којој је ОФК “Београд” славио са 3 : 2, у тунелу према свлачионици неко га је с леђа ухватио рукама око појаса.

Уследио је затим снажан директ у пределу изнад десног ока, одакле су одмах потекли млазеви крви. Од тог изненадног напада, од које му је пукла аркада, пао је као покошен право у руке аутора овога текста. Тиме је, стицајем околности, избегнуто да потиљком удари у бетонску подлогу и тако доживи евентуално тежу повреду. “Нокаутер” Богић Поповић, иначе сјајан нападач “Хајдука”, касније се силно извињавао и тражио опроштај, али ожиљак на десној обрви и данас “краси” лице садашњег “Звездиног” првотимца.

- Када сам дефинитивно одлучио да потпишем за “црвено-беле”, сетио сам тог догађаја са Лиона. У тренутку сам схватио у који се фудбалски миље враћам и шта ме у њему чека. Упркос свим тим сазнањима, “Маракана” и њене “делије” су ме магично привлачили, па зато није имало шансе да се предомислим.

Са младом фудбалском репрезентацијом је 2007. године био други на Европском првенству. После тога ће још осам пута бити у саставу “А” репрезентације, за коју је постигао и један гол. А онда су дошле за њега оне “кобне” Олимпијске игре у Пекингу. Душково име се, као сигурног учесника најмасовнијег спортског догађаја планете, нашло на списку селектора Мирослава Ђукића. Међутим, његовој жељи да постане олимпијац испречио се тадашњи тренер немачког клуба “Вердер” у који је Душко Тошић приспео годину дана раније. Став његових нових послодаваца био је утемељен и на одлуци ФИФА, којом клубови нису били у обавези да дозволе својим играчима млађим од 23 године да се такмиче на Олимпијади.

	Није лако мењати дрес: црвено-бели Тошић (клик за увећање)

Последице патриотског чина

- Пред мене је стављен ултимативан захтев да се одмах придружим припремама клуба за предстојећу сезону, што је подразумевало напуштање олимпијске селекције - прича Тошић. - Оглушио сам се о тај позив. Тачније, нисам превише размишљао и са репрезентацијом сам, на моје велико задовољство, отишао у Пекинг.

Тај, пре свега патриотски, чин могао је да има далекосежне последице по каријеру Душка Тошића. По повратку у Бремен, Шаф више није хтео ни да чује за њега. Прво је тренирао са другим тимом, а када је почело првенство држао га је на клупи или трибинама, дајући му могућност да заигра “на кашичицу”. Почео је да стагнира. Изгубио је и место међу “орловима”, а до истека уговора остале су још готово три сезоне.

- Без обзира што сам увек, понекада и тврдоглаво, стајао иза свих својих одлука, због којих се никада суштински нисам кајао, данас би можда у истој ситуацији поступио мало другачије. За фудбалера нема ничега горег него да не игра, да је изван екипе. То сам најбоље осетио на својој кожи. Када сам проценио да се мој статус у “Вердеру” убудуће неће битније променити, почео сам да размишљам о новом клубу - присећа се тог дела свој каријере Тошић.

О новом клубу за њега и средини у којој би играо као уступљени играч размишљали су у челници “Вердера” и пронашли решење у друголигашу из Дуизбурга. Међутим, Душко Тошић не би био то што јесте да је пристао на понуду коју су му други уговорили. Није се појавио на састанку два немачка клуба, већ је у занимљивој завршници прелазног рока раскинуо прошле зиме уговор са “Вердером” и то на - своју штету! “Галантно” се одрекао суме од нешто више од милион евра и као слободан играч потписао верност енглеском “Портсмаунту”.

- У том тренутку ми је важно било да одем и негде да играм, а не да седим на трибинама или код куће и за то да добијам паре - искрено коментарише тај свој потез Тошић. - Силно сам желео да променим земљу, град и клуб у коме ћу моћи да докажем да “присилна” пауза није оставила осетнијег трага у мом баратању лоптом. Још сам млад и жељан “ватре” на терену.

Да се пехови у животу или каријери често лепе један за други, схватио је Душко Тошић одмах по доласку у Премијер лигу. Први пут у историји енглеског фудбала се догодило да један клуб доживи финансијски колапс и оде у стечај, што је управо те зиме задесило “Портсмут”.

Не мешају се једно другом у посао: Јелена и Душко на одмору у Турској (клик за увећање)

Све се врти око породице

- Повратак у Бремен није долазио у обзир, па сам зато понуду да на позајмицу наступам за друголигашки “Квинс парк ренџерс” прихватио оберучке - описује нам своју претпоследњу фудбалску авантуру Тошић, који се одмах по завршетку ове сезоне вратио у српски фудбал. - За мене је био заинтересован и “Партизан”! Али, шанса да обучем “црно-белу” мајицу граничила се са немогућом мисијом. Од малих ногу сам заклети “звездаш“. Као доказ за то нудим своју слику из клиначких дана, на којој сам у дресу свог омиљеног клуба.

“Сошо”, у коме је пре њега играло неколико наших истакнутих репрезентативаца, донео му је професионално задовољство, а “Вердер” велико разочарање. После француског лигаша, Душко Тошић је могао да бира између Бремена и шпанске Севиље. Одлучио се за немачки фудбал, сматрајући да му као доказаном фајтеру на терену Бундес лига више по менталитету одговара. Процена му је можда била и добра, али се испоставило да оно друго - није! С друге стране, Немачка ће му заувек остати у најлепшем сећању, јер су се током боравка у Бремену родиле његове ћерке Атина и Ника. Претходно је, као фудбалер у Француској, упознао жену свог живота и мајку своје будуће деце, певачицу Јелену Карлеушу.

- Када сам је први пут угледао, знао сам да ћу убудуће живот делити са њом - поверава нам се Тошић. - После неколико телефонских позива, дошла је у код мене и од тада смо готово нераздвојни. Венчали смо се у лето пре две године, а онда су на свет дошле наше дивне девојчице. Само онај ко није прошао мој пут не зна колико сада радости у мени има када дођем кући и затекнем породицу на окупу - каже на крају Тошић. - Они су ми дефинитивно све у животу. Све се врти око њих. Велика су ми подршка у сваком погледу. Јелена и ја смо, можда, помало чудан брачни пар. Свако има своју професију и нико се од нас оном другом не меша у његове послове. То значи да ме она није наговорила да дође у “Звезду”, нити ја одлучујем шта ће она да обуче за сцену или које ће песме да сними за албум. У оквирима брачних обавеза потпуно смо самостални.