Светлана Бојковић: Глумац је паметнији од своје улоге
Глумица је дуже од 40 година и признаје да је њено сазревање било у повољнијем периоду од данашњег. “Спорије али не лошије. Имало је природну, логичну поступност. Живела сам у времену у ком нам је била дата могућност да сазревамо постепено и нормално, јер смо сви знали да ћемо бити запослени и о нама се водило рачуна”.
Глумица Светлана Бојковић сматра да је младима сада,
већ око 13. године, понуђено све на тацни и да је то “велика, велика,
велика шарена лажа!” Та деца после заврше факултет и сусрећу се са
стварима од којих су она и њене колеге били заштићени. Иду краћим путем
до нечега, до чега краћег пута нема! Наша саговорница, која је у
међувремену постала и педагог, тврди да је данас престало време
ауторитета, поштовања и учитеља. Због тога смо је прво питали зашто
театар није имун на морални пад друштва ?
– Нажалост није. Театар је у последњих 20 година јако дуго одолевао, али од почетка демократије не одолева.
Да ли су глумци и данас лако замењива роба?
– Да, врло.
Да ли вас је променила усамљеничка патња Жанке Стокић, којој сте удахнули живот?
– Мене је било тешко променити. Била сам на једној чврстој стази живота. Нисам ни сама знала, али тако је испало. То ми је потврдило неке ствари.
Које?
– Да је уметник уметник, а остали свет – остали свет. Уметници су један колосек, а остали свет други. Говорим о великим уметницима и нисам нарцисоидна да сматрам да припадам том јату, али сматрам да довољно осећам који је то колосек.
Шта је за вас истинска слобода?
– Слобода се скупо плаћа. Мора се проћи кроз врло, врло уска врата, с великим радом, да би се можда понекада досегао моменат слободе. Ово како данас живимо, људи схватају да је слобода анархизам.
Хоће ли Бранислав Нушић икада бити у криву?
– Ја бих волела да је он у криву...(смех)... али није. Један Скерлић, велики критичар, не само што није препознао Диса и Нушића него их је отписао. Али време је показало своје.
Колико је народ одговоран за негативну селекцију власти?
– То је вечито питање, нисам експерт да вам одговорим. Сви кажу да постоји спрега, да је народ заслужио своју власт, али вам не могу одговорити на то питање. Квалитетни људи постају мањина, дисиденти, али тако је свуда у свету.
Ви сте православни верник који говори о карми, како сте то помирили?
– Нека ваши читаоци прочитају “Знакове поред пута” Иве Андрића, који пише: “На сваких 50 година овде паметни заћуте, будала проговори, а фукара се обогати”.
Када прија, а када боли док глумац трага за истином?
– Боли када је не нађеш...
Зашто сте рекли да је “Битеф” постао помодан?
– Та институција треба да постоји, ја јој желим свако добро, али читала сам у Гетеовом “Вилхелму Телу” да “позориште често подлеже моди, срећом, оно га с времена на време напусти и позориште се врати свом исходишту”. Као позоришни учесник, једино што признајем је катарза. Ако не дође до срца гледалаца, позориште нема своју функцију. Кад се каже да нешто дође до срца онда то значи емотивни контакт. Све остало публика, коју у последње време занемарују у позоришту – осети. Можете јој дати “Фарму”, “Великог брата”, “Мењам жену”, публика је питома. Иста публика која гледа то и те како може да разуме и праву позоришну представу, која није уметничарење него она која налази пут до њиховог срца.
Да ли је ваш бритак језик учинио неке ране које до данас нису зарасле?
– Мислите да ли ме је мој бритак језик некада коштао? Није. Можда ме је коштао, али ја то нисам приметила (смех).
Дакле, вредело је?
– Вредело је, тако ћу и умрети.
Не могу, а да не питам: Колико је Светлана Бојковић заправо Емилија Попадић?
– Ах да... Па не, то је само једна од мојих улога, мени веома драга. Ниједна улога нисам ја. Оне јесу део мене, али сваки глумац је много шири и паметнији од своје улоге. Да сам била Емилија, можда је никада не бих одиграла.
Питам јер вас критикују да не умете да оживите жене из народа с југа Србије, као у “Зони Замфировој”; наводно, имате превелику аристократску ауру?
– Ти људи су вероватно у праву. Они мене вероватно доживљавају као Емилију, али можда заборављају да је и у том друштву било отмених жена. Ја сам ту улогу тако схватила, био је то ментални став према улози, с којим се и редитељ сложио.
Вас је та улога прославила, а која је најбоља Елизабета од Енглеске коју сте гледали?
– Гледала сам сјајне Елизабете. Бет Дејвис, Кејт Бланшет, Хелен Мирен...
Колико у вашој ћерки Катарини видите покојног супруига Милоша Жутића?
– Не видим ни себе ни њега. Мислим да је она своја и тиме сам јако заовољна. Она је комбинација и њој због тога није било лако, није јој, нити ће јој бити за 20 година.
– Нажалост није. Театар је у последњих 20 година јако дуго одолевао, али од почетка демократије не одолева.
Да ли су глумци и данас лако замењива роба?
– Да, врло.
Да ли вас је променила усамљеничка патња Жанке Стокић, којој сте удахнули живот?
– Мене је било тешко променити. Била сам на једној чврстој стази живота. Нисам ни сама знала, али тако је испало. То ми је потврдило неке ствари.
Које?
– Да је уметник уметник, а остали свет – остали свет. Уметници су један колосек, а остали свет други. Говорим о великим уметницима и нисам нарцисоидна да сматрам да припадам том јату, али сматрам да довољно осећам који је то колосек.
Шта је за вас истинска слобода?
– Слобода се скупо плаћа. Мора се проћи кроз врло, врло уска врата, с великим радом, да би се можда понекада досегао моменат слободе. Ово како данас живимо, људи схватају да је слобода анархизам.
Хоће ли Бранислав Нушић икада бити у криву?
– Ја бих волела да је он у криву...(смех)... али није. Један Скерлић, велики критичар, не само што није препознао Диса и Нушића него их је отписао. Али време је показало своје.
Колико је народ одговоран за негативну селекцију власти?
– То је вечито питање, нисам експерт да вам одговорим. Сви кажу да постоји спрега, да је народ заслужио своју власт, али вам не могу одговорити на то питање. Квалитетни људи постају мањина, дисиденти, али тако је свуда у свету.
Ви сте православни верник који говори о карми, како сте то помирили?
– Нека ваши читаоци прочитају “Знакове поред пута” Иве Андрића, који пише: “На сваких 50 година овде паметни заћуте, будала проговори, а фукара се обогати”.
Када прија, а када боли док глумац трага за истином?
– Боли када је не нађеш...
Зашто сте рекли да је “Битеф” постао помодан?
– Та институција треба да постоји, ја јој желим свако добро, али читала сам у Гетеовом “Вилхелму Телу” да “позориште често подлеже моди, срећом, оно га с времена на време напусти и позориште се врати свом исходишту”. Као позоришни учесник, једино што признајем је катарза. Ако не дође до срца гледалаца, позориште нема своју функцију. Кад се каже да нешто дође до срца онда то значи емотивни контакт. Све остало публика, коју у последње време занемарују у позоришту – осети. Можете јој дати “Фарму”, “Великог брата”, “Мењам жену”, публика је питома. Иста публика која гледа то и те како може да разуме и праву позоришну представу, која није уметничарење него она која налази пут до њиховог срца.
Да ли је ваш бритак језик учинио неке ране које до данас нису зарасле?
– Мислите да ли ме је мој бритак језик некада коштао? Није. Можда ме је коштао, али ја то нисам приметила (смех).
Дакле, вредело је?
– Вредело је, тако ћу и умрети.
Не могу, а да не питам: Колико је Светлана Бојковић заправо Емилија Попадић?
– Ах да... Па не, то је само једна од мојих улога, мени веома драга. Ниједна улога нисам ја. Оне јесу део мене, али сваки глумац је много шири и паметнији од своје улоге. Да сам била Емилија, можда је никада не бих одиграла.
Питам јер вас критикују да не умете да оживите жене из народа с југа Србије, као у “Зони Замфировој”; наводно, имате превелику аристократску ауру?
– Ти људи су вероватно у праву. Они мене вероватно доживљавају као Емилију, али можда заборављају да је и у том друштву било отмених жена. Ја сам ту улогу тако схватила, био је то ментални став према улози, с којим се и редитељ сложио.
Вас је та улога прославила, а која је најбоља Елизабета од Енглеске коју сте гледали?
– Гледала сам сјајне Елизабете. Бет Дејвис, Кејт Бланшет, Хелен Мирен...
Колико у вашој ћерки Катарини видите покојног супруига Милоша Жутића?
– Не видим ни себе ни њега. Мислим да је она своја и тиме сам јако заовољна. Она је комбинација и њој због тога није било лако, није јој, нити ће јој бити за 20 година.
Dodaj komentar

