Беким Фехмиу - човек који је волео свице
|
Кад јаки и храбри својом вољом одлуче да нас напусте, то увек изгледа страшно и увек им себично замеримо што нису издржали још. Због тога што тек онда схватимо колико су нам значили. То је прича и о једином југословенском глумцу који је стекао праву светску славу, а последње године провео повучено у свом београдском дому, са супругом Бранком Петрић
А отишао је уморан и исцрпљен. Болест се намерила на великог филмског јунака и високо етичног човека и покушала да га претвори у сенку. Њега коме се дивио свет. Није се дао и одлучио је да, као и увек у животу, уради оно што мора и колико је то могуће поштеди друге. Све оне до којих му је стало.
Првог јуна навршио је 74 године а петнаест дана касније је у тишини свог дома, пуцњем у главу, окончао живот. Брижљиво је, видело се по свему, припремио последњи кадар и своју последњу улогу. А она филмска, по којој ће га сви љубитељи филма памтити, јесте улога Белог Боре из “Скупљача перја” и антологијска сцена у којој разбија чаше...
Трагичан одлазак истински великог југословенског глумца и највеће интернационалне звезде некадашње Југославије заболео је све његове колеге и многобројне обожаваоце. Беким Фехмиу није желео говоре ни велики испраћај. Прво је уважено, а друго није. Људи су једноставно хтели да га испрате, па је уз породицу, супругу Бранку Петрић, синове Хедона и Уликса, снаху Снежану, унуку Нику и најближе пријатеље, неколико стотина људи присуствовало опроштају на Новом гробљу у Београду.
Бранка му је, уз подршку синова, отпевала стару песму “Језерце тихо плави” коју су често певали заједно, “њихову породичну химну”. Бекимова друга жеља да га испрате уз звуке Бетовенове “Оде радости” испуњена је. Колико му је значила та симфонија види се у његовој књизи посвећеној мајци Дији (Хедија) где каже да га је мајка “од првог школског дана будила и испраћала у школу песмом о пчели на музику круне Девете симфоније Лудвига Ван Бетовена, Химном радости.”
 |
|
| Бекимова
прва слика: (у белом џемперу) између баке, маме и тате - 1938. године,
са браћом и сестрама (клик за увећање) |
|
Родио се у Сарајеву 1936. као шесто од осморо деце Ибрахима, једног од првих учитеља на Косову, и Хедије из Ђаковице. Живели су и у Скадру, а 1941. прелазе у Призрен где његов отац наставља свој просветитељски и патриотски рад. Беким је завршио основну школу (“Ја имам белу платнену торбу, пола оловке и једну свеску подељену на два дела, а мој друг Садик кожну ташну, дивне свеске и целу оловку”), затим гимназију и већ као матурант постаје члан јединог професионалног позоришта у Приштини. Његова сестра Беса донела је однекуд часопис “Филмски свет” и ту је видео конкурс за Академију.
На Позоришну академију у Београду уписује се 1956. године, у класи чувеног професора Мате Милошевића. Полаже испит и бива примљен под условом да научи српскохрватски језик, у чему је наравно успео. С посебним пијететом сећао се свог професора Милоша Ђурића који му је својом подршком “дао крила” као “човек чији је цео живот био час етике”. Био је Беким (на албанском “благослов”) толико добар глумац да су га већ 1960. године примили за редовног члана Југословенског драмског позоришта. Седам година касније постаје слободан уметник. До тада је одиграо више од четрдесет епизодних, средњих и неколико главних улога, укључујући и оне у Атељеу 212.
Снима и филмове: “Клаксон”, “Рој”, “Топле године”,” Протест”, “Депс”... а после великог успеха филма Саше Петровића “Скупљачи перја” 1967. године, који је и Бекиму донео Златну арену у Пули за најбољу мушку улогу, почиње међународна каријера овог глумца. Потписује дугогодишњи уговор са славним продуцентом Дином де Лаурентисом, снима по целом свету.
Глуми на осам језика. Да би добио главну улогу у “Авантуристима”, морао је да савлада енглески за десет недеља. Успео је. Његова велика улога која се и данас памти је улога Одисеја у познатој ТВ серији са Иреном Папас. Сарађивао је са чувеним Џоном Хјустоном. Похвалу коју му је упутио после пројекције филма “Дезертер”, рекавши “Добар си, сине”, сматрао је једним од најлепших тренутака у животу. Његове филмске партнерке биле су светске звезде Оливија де Хавиленд, Ава Гарднер, Ана Мофо, Кендис Берген, Клаудија Кардинале...
 |
|
| Сцена из
„Скупљача перја”: Беким као Бора и Бата у улози Мирте (клик за увећање) |
|
Променио је Беким Фехмиу историју југословенске кинематографије јер је био једини глумац из источне Европе који је снимао на Западу две деценије “пробијајући гвоздену завесу све до појаве Горбачова и пада Берлинског зида”, оценио је Франческо Скардамаља, писац и продуцент филма “Дете по имену Исус” у коме је Беким играо лик светог Јосифа. Живео је живот велике глумачке звезде а опет остао добар пријатељ, једноставан и топао човек. Било је и пехова и несрећа и уцена на које никада није пристајао.
Миљеник жена код нас и у свету. Кажу да његовом погледу готово ниједна није могла да одоли. Ето, 2000. године читатељке италијанског листа “Ђоја” уврстиле су Бекима на листу 10 најмужевнијих мушкараца 20. века. Он је, пак, увек био бескрајно одан својој Бранки са којом се венчао у Риму.
Повратак у детињство
Велики рез направио је када је 1987. године прекинуо представу “Мадам Колонтајн” и јавно се опростио од уметничке делатности у Југославији. Био је то протест због “антиалбанске кампање” која се котрљала као лавина без намере да се заустави. Изговорио је, као упозорење, потресне стихове из песме Душана Васиљева “Човек пева после рата: “Ја сам газио у крви до колена и немам више снова” и отишао у тишину записујући успомене о животу породице од његовог рођења до 1955. године.
Тако је настала књига “Блиставо и страшно”. Писао ју је “за своју душу”, али су га пријатељи наговорили да је објави, што се, на срећу, и догодило. Успели су да наговоре писца, за разлику од оних других који су покушавали да наговоре глумца, да настави са својим глумачким послом. Нудили му дивне улоге. Није пристајао. Исувише су га болеле ране које су однеле земљу у којој је живео. Управо у тој књизи налази се све оно што чини човека. Највише детињства, али и историје страдања, трпљења, муке и лепоте.