Rade Šerbedžija: Proživeo sam dobar život s mojom Lenkom

Pomalo neuobičajenim povodom, nastupom na otvaranju jednog spa centra, legendarni umetnik Rade Šerbedžija kratko je boravio u Beogradu. To je, naravno, iskoristio i da poseti svoju ćerku Luciju i unuke Sergeja i Anastasiju, a za „Puls“ je ekskluzivno otkrio planove u vezi sa filmom „Oslobođenje Skoplja“, koji sa suprugom Lenkom polako priprema, kao i detalje iz života svoje uspešne dece zbog kojih je, kako kaže, ponosan jer su, takvi kakvi su, deo njegovih gena.

Da li je gotovo preseljenje u Rijeku, gde ćete sa suprugom Lenkom predavati glumu na Univerzitetu u Rijeci?

− Da, sada sam se približio na dve godine, jer dolazim u Rijeku da živim. Lenka i ja sa dve ćerke, Vanjom i Micom. Nina od jeseni kreće na Svartmor koledž u Filadelfiji, a onda će tek za koju godinu birati šta će studirati. Ona je rođena glumica i već ima iskustva. Radila je dva filma u Americi. Jedan je „Pupoljak“ Mihajla Stanića u kom smo zajedno glumili, a drugi „Welcome“ je radila u Njujorku. Naša Snežana Bogdanović je bila u tom filmu. Film je režirala mlada rediteljka Maja Milanović i vrlo je interesantan. Nina je dobar student, završila je jednu od najprestižnijih škola, „Vajlvud“ na Olimpiku u Los Anđelesu. Sjajna škola u kojoj je stekla vrlo visoko obrazovanje. Prošla je na mnogo koledža, ali je izabrala Svartmor koledž. Željna je znanja. Rekao sam joj isto kao i sinu Danilu kada je želeo da upiše režiju sa 18 godina: „Idi studiraj bilo šta, pa se vrati na režiju, jer moraš pokupiti neko znanje, bilo šta, moraš znati šta ćeš reći tim glumcima koji te gledaju. Moraš nešto znati.“

Da li vas je poslušao?
− Poslušao me je. Diplomirao je filozofiju i starogrčki i pomislio sam da je već zaboravio režiju, ali nije. Došao je kod mene i rekao: „Da, tata, ali sećaš se šta si mi rekao.“ I onda sam ga poslao u Ohajo da studira režiju. Imao je sreću da bude sa sjajnim profesorskim timom, među kojima je bio moj prijatelj Rajko Grlić.

Cela porodica na pozorišnim daskama, ispred kamera. Ostalo je da se Milica, vaša najmlađa ćerka, uključi?
− Ona svira gitaru i pravi svoje pesme. Opasna je, vrlo je opasna. Nisam joj ni blizu, verujte mi. Opasne pesme piše. Da, tačno, cela porodica je blizu umetnosti, i Lucija je glumica.

Da li biste mogli svom detetu da kažete da nije za posao koji je izabrao?
− Ne, ne bih mogao to da kažem. Imao bih srca da to sebi priznam, ali ne bih im rekao, jer to su ipak rane kada bih im rekao tako jasno. Ne mislim da bih ikada mogao da ih guram u taj posao ako bih mislio da nisu talentovani. Jer čovek se uvek plaši... Sećam se kada je moja Lucija otišla da studira glumu, a nikada pre toga nije htela ni da govori o glumi, nikada. I onda odjedanput, kada je napunila 18 godina, hop. Hoće da studira glumu. I došla je u Beograd 1991. godine, u proleće, kod Bajčetića na prijemni ispit. I prošla je, Bajčetić je bio oduševljen njom i ona njim. Onda je počeo rat i ona je otišla u Zagreb, a baš je htela kod Bajčetića da završi. Nekako ga je odmah zavolela, prepoznali su se, on je divan pedagog i režiser. Ali završila je studije u Zagrebu. I sećam se, tek je bila završila Akademiju, imala je predstavu i došao sam u Zagreb da je gledam. Bila je 1995. godina, čini mi se. Igrala je sa mojim partnerom sa kojim sam toliko igrao, sa Ivicom Vidovićem. I gledam je u polumraku pozorišta „Gavela“, jer sam došao kasnije kako niko ne bi video da gledam iz mraka svoju ćerku. Bio sam strašno uplašen šta ću videti. Nisam bio u Zagrebu tih godina kada je ona studirala, bila je tamo sama. Kada se pojavila na sceni, kada sam je video, pao mi je kamen sa srca što sam kao otac, ali i kao stručnjak, prepoznao da je ta mlada glumica talentovana, da je dobra, da je zanimljiva. Ta moja sreća i uzbuđenje bili su zaista veliki. 

Iduće godine je 20 godina tog vašeg „novog života“, ali i braka sa Lenkom.
− Zapravo je ove godine 20 godina pravog braka, već smo 20 godina skupa, jedino nismo odmah bili vezani papirom. Da, ove godine je dvadeset godina, a kao da je bilo juče, ali je to sa mojom Lenkom... Užasno je proletelo, ali toliko je bogato bilo da mi se čini da je to jedan dobar komad života koji smo odvalili.

U celoj vašoj životnoj priči, filmovima, muzici, premijerama, nastupima, knjigama ima vremena i za uživanje, opuštanje. Na načinu na koji vi to radite, čini mi se, može vam se pozavideti.
− Volim život. Moram voleti život da bih mogao da uživam u njemu. Optimista sam po prirodi, kad je najcrnje, ja to ne vidim tako, već kažem ajde, biće bolje, nije to tako strašno, čekaj, ne daj se. To je moj moto u životu i na taj način uživam u životu, u dobrom vinu, u svemu dobrom...