Katarina Rebrača: Nisam princeza na zrnu graška

Kada je pre šest godina postala majka počela je intenzivnije da razmišlja o dotadašnjem životu, da svodi račune i analizira dugu i uspešnu karijeru manekenke i modnog stiliste. Shvatila je da je previše vremena provela savetujući druge kako da se obuku ili našminkaju. Zato je odlučila da svoje, u svetu prepoznatljivo ime, iskoristi u važnije svrhe i posveti se humanitarnom radu. Pre četiri godine osnovala je Dobrotvorni fond „Katarina Rebrača“ za prevenciju i borbu protiv raka dojke, a misija tridesetšestogodišnje humanitarke je da, kako kaže, prodrma žene u Srbiji i podigne im svest o značaju intimnog zdravlja.
− Kada sam bila šesti razred majci moje najbolje drugarice odstranili su obe dojke. To što je preživljavala moja drugarica ostavilo je jak utisk na mene jer u tim godinama dete svoju majku identifikuje i po grudima. Kasnije sam kroz manekenstvo sretala devojke koje su imale rak, ali su ga pobedile jer su bolest otkrile na vreme. To je cilj naših kampanja i zato ohrabruju podaci koji kažu da se u poslednje dve godine povećao broj žena koje samoinicijativno dođu na pregled.

U kom smislu vas je majčinstvo promenilo?
− Postala sam pitomija i humanija. Ranije sam se više bavila sobom, a kada sam rodila Antoniju postala sam potpuni altruista i na prvom mestu mislim o detetu.  

Kada ste osetili potrebu da postanete majka?
− Moji roditelji su razvedeni tako da nikada nisam imala pravi porodični život. Moj otac Nikola je sve vreme živeo u Americi, a mama i ja smo menjale destinacije, Njujork, Beograd... Čini mi se da sam oduvek više žudela za porodicom nego za majčinstvom. Do sada nisam uspela da sačuvam porodičnu idilu, ali Antonija mi je jednim delom nadomestila nedostatak koji sam osećala ceo život.

Kako vaspitavate šestogodišnju ćerku?
− Nastojim da budem stroga, iako ona zna svoje granice. Žao mi je što mnogo radim, pa malo vremena provodimo zajedno. Nekad se samo prošetamo, a nekad stignemo da odemo na pijacu i pa zajedno kuvamo ručak, gledamo filmove ili crtamo, idemo u šoping...
 

Kako Antonija podnosi razdvojenost od oca s kojim ste nekoliko godina živeli nevenčani?
− Igor je deo njenog života i smatram da tako treba da bude i posle razvoda roditelja. On mnogo radi i putuje tako da se ne viđaju često. Ali, nas dve smo organizovale život tako da smo jedna drugoj fokus.
 

I vi ste odrastali sa majkom Suzanom Vagner. Jeste li preuzeli nešto iz njenog vaspitnog modela?
− Ona je bila vrlo pažljiva, nije me tretirala samo kao dete, već i kao prijatelja i ja se trudim da se tako ponašam prema Antoniji. Nikada joj ne komandujem, sve rešavamo prijateljskim razgovorom i mislim da je to mnogo efikasnije. Iako se trudimo da ne ponavljamo postupke svojih roditelja, ne možemo da pobegnemo od gena. Često uhvatim sebe da gunđam kao moja mama, proveravam da li je oprala zube, raspremila sobu...

Sa šest godina ste ušli u svet mode, a u tom uzrastu je sada i vaša ćerka. Da li biste voleli da krene vašim stopama?
− Ne učim je kako se hoda i ponaša na pisti, ali genetski je predodređena za to. Krenula je i na časove glume kod Mike Aleksića. Volela bih da Antonija bude uspešan advokat ili istraživač, ali prepustiću njoj da izabere čime će se baviti. Ne forsiram je i ne projektujem kroz nju svoje želje, to obično rade roditelji koji se nisu ostvarili.

Iza sebe imate dva braka, jedan zvanični i jedan nezvanični. Verujete li još uvek u ovu instituciju?

− Da li će veza biti uspešna ne zavisi od forme odnosa i papira sa našim potpisima, već od toga da li se partneri dovoljno razumeju, odgovaraju li jedno drugom i jesu li spremni na kompromise.  

Šta sada očekujete od muškarca, jesu li vam se promenili kriterijumi?
− Nikada nisam imala prevelika očekivanja, jer znam da se u tom slučaju dobije mnogo manje. Očekujem da muškarac bude iskren, pravi prijatelj i da deli sa mnom dobro i zlo. Ne očekujem poklone, večere, izlaske, već poštovanje, pomaganje i ljubav. 

Šta ne možete da podnesete kad su u pitanju muškarci?
− Laž i prevaru. Ne volim ni neurednost, haotičnost, nehigijenu.

Pisalo se da ste u vezi sa tridesetogodišnjim Momirom Gajićem, košarkaškim trenerom koji živi u Americi.
− Mogu samo da kažem da poslednjih godinu dana dobijam i dajem mnogo ljubavi. A žena je potpuno drugačija kada je voljena i kad voli. Ljubav nas stimuliše, kada smo zaljubljene imamo mnogo više snage, volje i energije.
 

Koja je najveća predrasuda koju ste čuli o sebi?
− Često čujem da sam princeza na zrnu graška, ljudi me vide u novinama, doteranu i nasmejanu, i misle da sam razmažena, a meni do sada ništa nije poklonjeno. Mnogi misle da sam nepristupačna i nedodirljiva zbog barijere koju sam stvorila da bih zaštitila sebe i svoju porodicu. Želim da me ljudi cene zbog onog što radim, a ne zbog toga kakav mi je privatni život. 

Koliko imate vremena za sebe? Primećujemo da ste doterali liniju.
− Za godinu dana sam smršala 16 kilograma. Odlučila sam da se ozbiljno pozabavim sobom, imam prepisan režim ishrane, tri puta nedeljno treniram i pijem čajeve za detoksikaciju „Lady Teas“, koje sam lansirala prošlog maja.  

Da li se rigorozno pridržavate režima ishrane?
− Ja sam od onih koji u stresnom danu utehu pronalaze u parčetu pice ili čokoladici, ali važno je da mi to nije svakodnevna uteha. Najteže mi je bilo da se odreknem vrućeg hleba i kajmaka, ali i testenina koje sam zavolela jer sam dugo živela u Italiji.