Gordan Kičić: Nisam se mnogo promenio

Padanje sa bicikla i skakanje sa visokih brodskih katarki bile su omiljene dečije igre Gordana Kičića (33), danas uspešnog glumca i vlasnika producentske kuće ”Kombajn film”. Miljenik pozorišne i televizijske publike upravo igra u predstavi “Kosa” Ateljea 212 i izuzetno popularnom serijalu “Sva ta ravnica”. Iako je još uvek mlad, iza Gordana je dug put: sa samo petnaest godina otišao je u Moskvu da završi srednju školu. Iako su u njegovoj porodici planirali da školovanje nastavi u Njujorku i postane uspešan menadžer, velika ljubav prema rodnom gradu, društvu i rokenrol bendu koji ima još od petog razreda osnovne, vratili su ga u Beograd i odveli na studije glume.
- Adrenalin koji sam kao klinac osećao tokom svirke javlja se i danas, tako da se u tom pogledu ništa nije promenilo. Isti je slučaj sa glumom i sa svakim nastupom, pa mislim da je to jedan od razloga što sam se i zadržao na sceni - kaže Kičić, koga su mama Bojana, uspešni advokat, i tata Branko, poznati reditelj, iako nisu bili oduševljeni sinovim izborom, u svemu podržali i on im je zbog toga beskrajno zahvalan.
Osim njih, najveći oslonac mu je supruga Zorana, osoba bez koje svi uspesi ne bi imali toliko smisla. Ona mu je podarila najlepši poklon, kćerku Sofiju (2), tatinog omiljenog sagovornika i najvećeg obožavaoca, koja je nasledila njegovu ogromnu ljubav prema rokenrolu.
Šta pevate dvogodišnjoj Sofiji, kakvu muziku ona voli da sluša?
- Najviše voli grupu “The Killers”, čak ima i omiljenu pesmu na njihovom novom albumu. Sluša zaista svašta. Rokenrol je prisutan u mom životu i ona je samim tim okružena njime. Kad je došla kući iz porodilišta, prvo je čula pesmu “Keep On Rockin’ In the Free World”.
Da li ste pre braka bili veliki zavodnik, poput momaka koje igrate na filmovima i u serijama?
- Ljudi me često povezuju sa likovima koje igram, iako to nema mnogo veze sa stvarnošću. Ali oni koji me poznaju, znaju kakav sam zaista. Pre braka bio sam isti kao sada. Nisam se mnogo promenio, što mi je najvažnije, ali o tome ipak treba da sude drugi.
Po prirodi ste hiperaktivni. Jeste li takvi bili i kao dete?
- Roditelji su imali problema sa mnom, bio sam veoma nemiran i nestalan, ništa mi nije držalo pažnju duže od pet minuta. Ali, kako sam rastao i sazrevao, to se menjalo. Imao sam sreću da se zadržim na glumi i tu napravim nešto. Radio sam sve i svašta, a najviše sam bio sklon padovima, povređivanju. Skakao sam sa katarki brodova, lomio se po zgradama, padao sa bicikla. Nisam bio loše dete, ali zaista sam bio nemoguć.
Prepoznajete li u Sofiji neke svoje osobine koje ne biste voleli da nasledi?
- Zasad je mirna i dobra. Ima samo dve godine i mala je da bi pravila velike nestašluke, ali videćemo šta će biti kad malo poraste.
Imate li ulogu strogog ili popustljivog roditelja?
- Ne razmišljam previše o tome. Smatram da čovek treba da reaguje u hodu, onako kako se stvari događaju, bez unapred utvrđenih pravila. Mislim da sam normalan, neka zlatna sredina, ni previše strog, a ni preterano popustljiv, mada zasad i nema previše potrebe za strogoćom.
Koliko vam se život promenio otkada su Zorana i Sofija ušle u njega?
- Promenio se apsolutno, u smislu organizacije, naročito kad je došlo dete. Jednostavno, život morate da organizujete prema njoj, a ne prema sebi. Otkad je ona došla na svet, nekako se namestilo da mnogo više radim. Imam drugačije radno vreme nego ostali roditelji, nisam na poslu od osam do tri, ali i moji roditelji su tako radili pa mi to nije ništa strano.
Srednju školu završili ste u Moskvi. Kako to izgleda kad se petnaestogodišnjak nađe sam u potpuno novoj sredini?
- U nekom adolescentskom periodu to mi je veoma teško palo, jer je moje društvo ostalo u Beogradu. Tada smo bili opčinjeni rokenrolom, svirao sam gitaru, imao bend. Otišao sam u Rusiju da završim srednju školu, i iako nam je tamo bila druga kuća, ipak sam bio van nadzora roditelja. Išli smo u školu, ali smo mnogo i izlazili. Trebalo je opravdati poverenje koje su mi roditelji ukazali, i mislim da sam to super odradio. Bila mi je to neka vrsta sazrevanja. Rusija devedesetih, tek izašla iz komunizma, bila je vrlo zanimljiva za život. Za taj period me veže puno lepih prijateljstava koja i danas traju.
Deda vam je bio načelnik VMA i Titov lekar, otac je čuveni reditelj Branko Kičić, mama Bojana poznati advokat. Trebalo je da posle završene srednje škole u Moskvi studirate menadžment u Njujorku. Kako ste ipak završili na glumi?
- Nemam pojma. Ne znam ni sam šta se tu sve izdešavalo. To za menadžment su bile neke njihove ambicije, ali sam ih zeznuo. Mada, sada radim kao producent, što i jeste neki vid menadžerskog posla, pa se može reći da im se želja ipak delimično ostvarila.
Kada ste upisivali Fakultet dramskih umetnosti, upali ste u klasu dobrog, ali strogog profesora Predraga Bajčetića i morali ste da ošišate dugu kosu.
- Za rokera kakav sam bio, i još sam ali ne baš u pogledu odevanja, bila je karakteristična duga kosa. Međutim, morao sam da se ošišam i skidam minđušu na časovima. Ali, to je cena ovog posla. Ako hoćete da se bavite glumom, prosto morate optimalno da izgledate. Puštao sam kasnije kosu u ulogama koje su to zahtevale, ali nikad dugu kao ranije, i moram priznati kako bih voleo da ponovo igram nekog rokera.
Na šta ste sve spremni, ili šta nikada ne biste uradili zarad uloge?
- U suštini, najbitnija je ideja filma, scenario, a ostalo su usputne stvari. Na neki način mi smo tu da realizujemo ideju i stanemo iza nje. A da li ću se zbog toga ošišati, pustiti kosu ili srušiti nešto što se smatra tabu temom, poput gej scene ili slično, to je manje bitno i o tome se razmišlja kada do toga dođe.
Šta biste rekli da za nekih petnaestak godina kćerka stane ispred vas, kao što ste vi nekada, i kaže: ”Tata, želim da upišem glumu”?
- Nemam nameru da je usmeravam u bilo kom pogledu. Može da radi šta god želi i, iako zvuči kao fraza, ja to zaista mislim - želim samo da ona bude srećna. Kao dete bio sam nemiran i svašta priređivao roditeljima, ali se u moj izbor profesije i fakulteta oni nisu mešali. Da su se roditelji tada usprotivili, verovatno ne bih otišao na glumu, ali iako su imali druge planove za moje školovanje, veoma su me podržali. Kod umetnika su poslovni i privatni život neodvojivi. I na svemu što su mi pružili neizmerno sam im zahvalan, jer bez toga ne bih mogao da funkcionišem. Brinuli su oko toga kako ću sve izgurati, ali, eto, imao sam talenat, puno sreće i šanse koje sam iskoristio. Zaparvo, ništa od karijere i svega što imam u životu ne bih mogao da ostvarim da tada nije bilo njihove podrške, a sada i podrške moje supruge.
U Sofijinom uzrastu deca počinju da postavljaju brojna pitanja na koja roditelji često nemaju prave odgovore. Da li vas je ona ikada ostavila bez teksta?
- Priča ona sve i svašta, ali nas dvoje fenomenalno komuniciramo. Razgovaramo o raznim stvarima i ona sve razume. Za sada imam odgovore, videćemo kako će to izgledati kada malo poraste, a pitanja postanu čudnija.
Kako reaguje kada vas vidi na televiziji ili u novinama?
- Zna sve, i već se navikla na to da sedim pored nje, a da me vidi na televiziji. Posebno jer je u poslednje vreme emitovano mnogo filmova u kojima sam igrao, a sad ide i serija “Sva ta ravnica”. Normalno joj je i da kad u novinama naiđe na moju sliku viče: “Evo ga tata!”.
Iako kažu da su očevi na poseban način vezani za kćerke, da li biste voleli da imate sina kome biste preneli ljubav prema fudbalu, košarci, sportu uopšte?
- Nikada se nisam opterećivao takvim stvarima. Prihvatam život kakav jeste i gledam da u njemu uživam što više. A neke stvari nisu do mene. Iskreno, i nemam tu vrstu neostvarenosti, što se tiče sina. Naučio sam kroz posao da kada nešto suviše želiš, to se obično ne ostvari.