Danilo Ikodinović: Ne znam kako bih živeo bez Nataše

 - Ona je hrabra i požrtvovana žena koja voli svim srcem, baš kao i ja. Nisam ni sanjao da će nas sudbina spojiti kad sam prvi put čuo za nju.
Srpska vaterpolo reprezentacija pripremala se za FINA kup koji se 2002. održavao u Beogradu, baš u vreme kad je Nataša snimila hit “Mali signali”. Vaterpolisti su trenirali na Tašu, a sa zvučnika je neprestano treštala ta melodija.
- Pesma uopšte nije bila loša, ali su je stalno puštali, pa mi je posle nekoliko dana pukao film. Sećam se da sam iznervirano pitao Aleksandra Ćirića ko je uopšte mogao da snimi tako nešto, a on mi je odgovorio da je reč o Nataši Bekvalac. Posle dve godine sudbina me je spojila sa njom. Nisam mogao da odolim i ispričao sam joj ovu anegdotu. Htela je da me ubije - šali se naš slavni vaterpolo reprezentativac, koji posle teške sao-braćajne nesreće, mesec dana kome i više od dvesta operacija, uspešno obavlja funkciju direktora Vaterpolo kluba “Vojvodina”. Ispred njega je mobilni telefon sa kćerkinom i supruginom fotografijom. Danilo se na pozive javlja levom rukom, desnu, povređenu u udesu, zasada može da pomera samo u ramenu. Više ne izgleda iscrpljeno, a na licu mu je onaj stari šeretski osmeh zbog koga su ga, između ostalog, godinama proglašavali za najpoželjnijeg srpskog muškarca. Kancelarija mu je smeštena u novosadskoj hali “Spens”. Kroz prozor se vidi veliki olimpijski bazen.
Imaju li momci na treninzima tremu od vas?
- Kad je Igor Milanović, najbolji vaterpolista svih vremena, 1996. došao u “Partizan” za sportskog direktora, svi smo gledali u njega kao u televizor. U mene možda ovi momci gledaju kao u tranzistor, ali i među nama postoji uzajamno poštovanje i respekt. Čini mi se da sam im dobar stimulans. Otkad sam na ovoj funkciji, ne sećam se da su neku utakmicu odigrali loše.
Šta im govorite pre utakmice?
- Ništa. Eventualno reagujem posle utakmice u kojoj je bilo disciplinskih problema. Tada ih, uslovno rečeno, postrojim i objasnim gde greše, jer sam sve to iskusio na sopstvenoj koži. Za ostalo je zadužen trener i ne volim da mu se mešam u posao. Svako ima svoje obaveze i snosi odgovornost za ono što radi.
Ipak, klub je tek posle vašeg dolaska prvi put u svojoj istoriji igrao u Ligi šampiona?
- Došao sam u zdravu sredinu sa dobrim igračima i sjajnom ekipom trenera. Prošle godine su čak četiri naša momka igrala za reprezentaciju na svetskom prvenstvu. Klub je pravi rasadnik talenata, ali su materijalni uslovi bili katastrofalni. Mislio sam da ću mnogo toga da promenim. Neke stvari se jesu pomerile, igrači i treneri su prvi put u životu počeli da dobijaju platu svakog meseca, ali još nisam zadovoljan. Iskreno, verovao sam da ću mnogo više uraditi, a onda sam shvatio da u našem društvu generalno nema dovoljno sluha za sport.
Zašto ste izabrali funkciju direktora, zar posle briljantne sportske karijere nije bilo logičnije da se opredelite za mesto trenera?
- Razmišljao sam mnogo. Na bazen sam došao nakon tri meseca po izlasku iz bolnice, ali trebalo mi je pola godine da se fizički i psihički povratim. Ubijao me je taj užasni osećaj da sam ostao bez obaveza, jer sam dve decenije imao po dva treninga dnevno. Dugo sam mislio i o mestu trenera, ali sam shvatio da to, ipak, nije posao koji bi me ispunjavao. Možda, u nekoj budućnosti.
Na ovu funkciju ste došli iz sasvim drugačije profesije, kako ste se snašli sa neizbežnom papirologijom?
- U početku nisam znao šta je faktura, ali pošto to nije neka velika filozofija, brzo sam pohvatao konce. Imao sam ljude koji su mi pomogli. Nisam čovek koji tvrdi da zna sve i ne prihvata savete, pitam kad nisam siguran i pažljivo slušam druga mišljenja i argumente. Znam da budem i svojeglav, ali i da se izvinim, jer na ovakvoj funkciji čovek mora da bude fleksibilan i otvoren za saradnju, pa se trudim da budem takav.
Jeste li tolerantni i privatno?
- I ranije sam bio prilično tolerantan, mada sam sada možda fleksibilniji za više stvari. Nekada sam zbog naglih reakcija često grešio, a priznajem i da sam, kao i većina vrhunskih sportista, bio prilično sujetan. Prijalo mi je da me tapšu po ramenu, da su oko mene uvek lepe žene, da vozim dobra kola i motore. Vaterpolisti ne zarađuju milionske sume, ali imao sam dovoljno novca. Jako dovoljno. Znao sam da mi mnogi od onih koji su mi hranili sujetu nisu pravi prijatelji, ali uživao sam u njihovim izjavama da sam car i prepričavanjima o tome šta sam prethodne večeri uradio.
Šta ste to radili što se posle prepričavalo?
- Ne mogu da iznosim detalje, sada sam mnogo ozbiljniji, oženjen sam i imam dvoje dece. Nije za priču, ali drago mi je što sam kroz svašta prošao. Čovek treba da vidi i da proba sve.
S obzirom na to da ste vodili veoma zanimljiv život i da ste u mnogim medijskim anketama proglašavani za najpoželjnijeg i najzgodnijeg muškarca, kako ste se osećali posle tolikih operacija? Da li ste se plašili budućnosti s nepokretnom rukom?
- Trudio sam se da ne mislim o tome. Hteo sam da se što pre vratim u normalu i da sebi i porodici budem što korisniji. Iako sam siguran da bih porodici bio podjednako koristan i da su mi odsekli ruku, nije svejedno kad čovek doživi takav lom. Bilo mi je užasno, imao sam teške faze. Zato sada stalno osećam potrebu da mladima pomognem kako ne bi napravili istu glupost. Pre nesreće sam imao sjajan život, vrhunsku karijeru, divnu porodicu. Sve je bilo fenomenalno, a ja sam hteo nešto više.
Jeste li bili iznenađeni pozivom Ministarstva unutrašnjih poslova za snimanje spota?
- Nisam. Pristao sam iako mi je ruka bila u gipsu. Hteo sam svima da kažem: pogledajte me, nekada sam bio svetski i evropski šampion, jedan od najboljih vaterpolista sveta, a sad... Piće i motorno vozilo ne idu zajedno. Možda je to banalna poruka, ali je poučna, jer svi mislimo kako se to nama nikada neće dogoditi sve dok ne iskusimo pakao.
Malo je ljudi očekivalo da ćete doći na suđenje, ali ste se vi pojavili i priznali krivicu. Nažalost, posle toga u medijima se pojavila priča kako je kazna bila i suviše mala za počinjeno delo.
- Kad bi svako odgovarao za ono što je uradio, kao što sam to ja učinio, gde bi ovoj zemlji bio kraj? Mada je kazna prvo bila sedamdeset hiljada dinara, na kraju je doneta presuda na iznos od skoro dvesta hiljada. Platio sam svima sve. Hvala bogu da je to što sam uradio moglo da se plati novcem. Ni na kraj pameti mi nije bilo da izbegnem krivicu za nezgodu koju sam izazvao, ali me je strašno povredilo što je pokrenuta medijska hajka, i to dok sam još bio u lošem psihofizičkom stanju. Ne znam čime sam zaslužio da me tako vuku po blatu, umesto da mi pruže ruku da iz njega izađem. Bio sam vrhunski sportista koji je ljudima doneo mnoge lepe trenutke, a ne kontroverzni biznismen ili kriminalac.
Da li na provokacije uvek reagujete na prvu loptu?
- Da.
Kajete li se nekada zbog toga?
- Naravno, kao i zbog mnogih drugih stvari u životu.
Kajete li se zbog rečenice da je vaša supruga Nataša pre vas bila sa starcem Fočom od stotinu leta, koju ste izgovorili u emisiji “Amidži šou” na Televiziji “Pink”, jer nije bilo teško zaključiti da mislite na biznismena Miodraga Kostića?
- Zar posle toliko godina treba o tome da govorim na televiziji? Pokušao sam samo da se našalim i ne vidim ništa ružno u tome. Voditelja Ognjena Amidžića dugo poznajem, veoma je duhovit, a kažu i za mene da sam takav. Nas dvojica smo se samo dobro zavitlavali, pa u ovom slučaju nemam zbog čega da se kajem.
Šta vam je Nataša rekla kad ste došli kuci, da li je komentarisala vaš nastup?
- Sve je bilo super.
Ne mislite li da ste tom izjavom nekoga povredili?
- Nikoga nisam hteo da uvredim. A kada želim to da uradim, činim to sa puno argumenata, tako da tu osobu ne bi oprali ni Sava, ni Dunav. Uvek sam bio dostojanstven. Čak i u nesreći.